Na­kon ar­hi­man­dri­ta Jo­si­fa Pa­vi­će­vi­ća star­je­šin­stvo nad ma­na­sti­rom pre­u­zi­ma nje­gov se­strić ar­hi­man­drit Ni­ko­dim Ra­i­če­vić, iz po­do­sto­škog se­la Ro­šca. Uz uja­ka igu­ma­na Jo­si­fa je od­ra­stao u ma­na­sti­ru i ste­kao za­vid­no obra­zo­va­nje. Kao mo­nah ne­ko­li­ko go­di­na je bo­ra­vio u ma­na­sti­ri­ma od Šu­ma­di­je, Pe­ći, Fru­ške Go­re, Dal­ma­ci­je, Za­gre­ba i dr. Vla­di­ka Pe­tar II ga je 1836. go­di­ne po­sta­vio za igu­ma­na ma­na­sti­ra Ostrog. I on je uži­vao ve­li­ki ugled u na­ro­du, ko­ji je kod nje­ga ra­do do­la­zio. Vla­di­ka Pe­tar II je cen­tra­li­zo­vao svu vlast, pa je uveo na­ro­du po­rez. Zna­čaj­ni pri­ho­di ma­na­sti­ra Ostrog, od ko­jih se on bio raz­vio u ve­li­ki du­hov­ni i pro­svjet­no-kul­tur­ni cen­tar, od ta­da su naj­ve­ćim di­je­lom išli na Ce­ti­nje. Na­rod je po­čeo da se bu­ni pro­tiv to­ga. U Bje­lo­pa­vli­ći­ma to je ima­lo ma­sov­ne raz­mje­re, pa je on lič­no do­šao ka­ko bi ih to­me pri­mo­rao. Me­đu­tim, nje­go­ve na­mje­re ne sa­mo da ni­je­su da­le re­zul­ta­ta, ne­go je vi­še pu­ta ver­bal­no na­pad­nut, a na dva mje­sta u Bje­lo­pa­vli­ći­ma i fi­zič­ki, pri če­mu je bio i lak­še po­vri­je­đen. Bje­lo­pa­vli­ći su mu ka­te­go­rič­ki iz­ni­je­li da oni ni Tur­ci­ma ne da­ju ha­ra­če, pa ne­će ni do­ma­ćim ha­rač­li­ja­ma, u uslo­vi­ma te­ške bor­be za bi­o­lo­ški op­sta­nak i eg­zi­sten­ci­ju. Vla­di­ka Ra­de je imao ve­li­ko po­vje­re­nje u ar­hi­man­dri­ta Ni­ko­di­ma, pa ga je 1844. go­di­ne po­slao da pre­go­va­ra sa žup­skim pr­va­ci­ma o pri­sa­je­di­nje­nju Žu­pe Cr­noj Go­ri.
Po­mi­nje se u na­god­ba­ma i za­mje­ni ma­na­stir­skog ze­mlji­šta sa oni­ma ko­je su po­sje­do­va­li mje­šta­ni: „Na 1854-ta go­da, mje­se­ca av­gu­sta 12, dan u Ostrog. – Da se zna i da je vje­ro­va­no ovo da­nas uči­nje­no pi­smo. Ka­ko se pro­mi­je­ni ar­hi­man­drit Ni­ko­dim Lu­čić (Ra­i­če­vić) i Dra­go An­drin Kon­tić ze­mljom. Da­de ar­hi­man­drit ze­mlje u cer­kov­nu u Du­bo­vu, a uze tri ra­la u Bo­tu­ne. I ovo­me pi­smu bi­še sje­do­ci: vo­je­vo­da pop Jo­van Kne­že­vić (Ra­do­vić), je­ro­mo­nah Moj­sej Stan­ko­vić (kao pi­sac) i Bo­ško Avra­mov Da­mja­no­vić – Ja ar­hi­man­drit Ni­ko­dim Ra­i­če­vić, svo­je­ruč­no pot­pi­su­jem”.
Zna­čaj­nu ulo­gu od­i­grao je igu­man Ni­ko­dim u od­bra­ni ma­na­sti­ra Ostro­ga kra­jem 1852. i po­čet­kom 1853. go­di­ne. Na­i­me, broj­ne tur­ske sna­ge od 25 hi­lja­da voj­ni­ka, pred­vo­đe­nih Omer-pa­šom, na­pa­le su Cr­nu Go­ru i Br­da. Bje­lo­pa­vli­ći su ta­da vo­di­li ogor­če­ne bor­be sa tom voj­skom. Obi­je­sni Omer-pa­ša imao je na­mje­ru da osvo­ji ma­na­stir Ostrog i oskr­na­vi sve­ti­nju. Ta­da se u nje­ga za­ba­ri­ka­di­ra­lo 49 Cr­no­go­ra­ca i Bje­lo­pa­vli­ća i dr. po­ka­zu­ju­ći naj­div­ni­je pri­mje­re po­žr­tvo­va­nja i he­roj­stva pri od­bra­ni Ostr­o­ške sve­ti­nje. Nji­ma je u po­moć po­šao ve­li­ki broj Bje­lo­pa­vli­ća i pre­ko 300 Cr­no­go­ra­ca. Svi oni su ogrom­nim ju­na­štvom uspje­li da od­bra­ne ma­na­stir. Od­bra­ni ma­na­sti­ra Ostro­ga po­mo­gao je i je­dan ču­de­san do­ga­đaj ko­ji se de­sio. Ka­ko su Tur­ci uspje­li da sru­še dvo­je ma­na­stir­skih vra­ta, a tre­ća ni­je­su mo­gli, to je Omer-pa­ša iz re­vol­ta na­re­dio da se na ma­na­stir otvo­ri to­pov­ska palj­ba. Pri to­me vi­še gra­na­ta je pro­ma­ši­lo, a jed­na je pa­la di­rekt­no u ma­na­stir, ali ču­de­si­ma Sv. Va­si­li­ja ona ni­je eks­po­di­ra­la. Ta­da je je­dan od bra­ni­la­ca ko­ji se na­la­zio u ma­na­sti­ru, od­mah do­gra­bio gra­na­tu i ba­cio me­đu Tur­ke, ko­ji su bi­li op­sa­di­ra­li ma­na­stir. Gra­na­ta je eks­plo­di­ra­la me­đu tur­ske voj­ni­ke, a od nje­ne eks­plo­zi­je bi­lo je po­gi­nu­lih i po­vri­je­đe­nih nji­ho­vih voj­ni­ka, a kod osta­lih je to iza­zva­lo pa­ni­ku i strah, pa su po­če­li da bje­že. Taj slu­čaj je po­mo­gao bra­ni­o­ci­ma u ma­na­sti­ru i voj­sci, ko­ja im je do­šla u po­moć, da pro­tje­ra­ju Tur­ke sa te te­ri­to­ri­je. Na­kon za­vr­šet­ka ovog te­škog i is­cr­plju­ju­ćeg ra­ta ar­hi­man­drit Ni­ko­dim Ra­i­če­vić je bio na­i­me­no­van za mi­tro­po­li­ta Cr­no­gor­skog na Ce­ti­nju. Me­đu­tim, ubr­zo pa­da u ne­mi­lost okrut­nom i su­jet­nom knja­zu Da­ni­lu, pa je bio pri­nu­đen da na­pu­sti Cr­nu Go­ru i Br­da i emi­gri­ra u Ru­si­ju. Iako je do­bro pri­mljen u brat­skoj Ru­si­ji, bo­ra­ve­ći u Alek­san­drov­skoj la­vri (ma­na­sti­ru), te­ško je pod­nio iz­gna­na­stvo iz svo­je otadž­bi­ne, ko­joj je sve dao, pa se ubr­zo (1858. go­di­ne) upo­ko­jio u 60 go­di­ni ži­vo­ta. U istom ma­na­sti­ru je i sa­hra­njen.
Na­kon ar­hi­man­dri­ta Ni­ko­di­ma Ra­i­če­vi­ća na­sto­ja­te­lji ma­na­stir Ostro­ga bi­li su ta­ko­đe Bje­lo­pa­vli­ći, ne­pre­kid­no još dvi­je i po de­ce­ni­je, sem od 1859-1860. go­di­ne, ka­da je igu­man bio Ila­ri­on Ro­ga­no­vić iz Lje­šan­ske Na­hi­je (po­ri­je­klom iz Cu­ca). Da­kle, star­je­ši­ne ma­na­sti­ra Ostro­ga iz Bje­lo­pa­vli­ća su do 1879. go­di­ne bi­li – Ra­do­sav Ra­do­vić (1855.-1858.); Jan­ko Bo­ško­vić (1858.-1859.); Đo­ko Bo­ško­vić (1860.-1867.); Ma­ti­jaš Ra­du­lo­vić (1867.-1878.); Pe­ro Ra­i­če­vić (Pe­tro­ni­je, 1878.-1879.). Na­kon igu­ma­na iz Bje­lo­pa­vli­ća sta­ra­te­lji ma­na­sti­ra Ostog bi­li su – Te­o­fan Đo­ko­vić iz Žu­pe Nik­šić­ke (1879-1882.), za­tim Mi­tro­fan Ban iz Gr­blja (1882-1884. go­di­ne), pa po­no­vo Te­o­fan Đo­ko­vić od 1884-1887. go­di­ne.
(Na­sta­vi­će se)

PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ